Poslednji pod šljivom

U nekom brdovitom mestu negde u srcu nečega živeo je jedan mladić. On je možda nekad imao porodicu, no kako je vreme bacilo veo svoje surovosti na njih, ostao je samo on na tom imanju. Nije da je taj mladić, ajde recimo Žika da se zove, nije kao da je Žika bio baš potpuno usamljen. Imao je on par ovaca, par paščadi, par koza nešto perija i jednu mačku. Žika je imao i jednog komšiju koji bi kada na vreme pozavršava sve svoje poslove, svratio na po jednu ljutu. Žika je pravio dobru šljivku. To znanje, trošna kućica, nešto zemlje, pecara i to malo živine bilo je sve što su mu roditelji ostavili pre nego što su otišli u mesto bez rikverca.
Komšija Milun bio je kvalitetno stariji čovek. Čist vazduh, zdrava hrana, kretanje i opšta bezbriga držala su njega čvrsto podalje od rupe od dva metra. Kada bi oko kuće imao manje posla, imao je dobrih dva sata šetnje do svog najmilijeg i prvog komšije. Žika nije često svraćao kod Miluna jer je u njegovom kraju bilo više kurjaka i medveda pa se plašio da ne potamani sav trud uložen.
Žika na sred svog dvorišta ima jednu veliku šljivu. Bila je dovoljno velika da ispod nje može da napravi sto i par stolica. Tu bi često po lepom vremenu sedeli Milun i Žika kad ne bi nešto drugo radili.

Ostari mladić Žika.
Kad uvide sada stari momak, takozvani čovek Žika da nema komša - Miluna da mu dođe, zabrine se pa sa psima svojim krene na put. Poneo je i sekiru ako zatreba. Na imanju čiča Miluna nađe sedog čoveka kako u krevetu leži u najboljem svom odelu. Gotov kovčeg od hrastovine stajao je naslonjen na zid. U ruci cedulja u kojoj ostavlja sve što ima Žiki.
Sahrani Žika svog druga Miluna uz molitvu.
Ostade sam na ovome svetu Žika. Nikad se nije toliko napio kao to veče.
Samovao je tako narednih godina. Pio je više nego inače. Zapustio je imanje.
S vremena na vreme viđao je kako proleće nešto iznad njega na nebu. No nije se obazirao tolko. I kad bi mario, kome bi imao da kaže?
Nije ga se nije ticalo to što proleće dokle to nešto nije sletelo kod njega u dvorište. Žika uze sekiru, sakri se iza kuće i stane posmatrati. Iz tog sletaćeg nečega izađe jedan muškarac i jedna žena. Govorili su nekim čudnim jezikom koji je Žika jedva razumeo.
- Dobar daan! Ima li koga? - uzviknu žena.
Žika uplašen ali i usamljen posle toliko godina samovanja, ne žele da ispadne loš domaćin, baci sekiru i iziđe.
- Ima, kako nema! Izvol'te! - uskliknu Žika i posadi ovo dvoje ispod šljive gde beše najbolji hlad.
Iznese rakije, slatko, sira i nešto suvog mesa. Dovuče jedan panj za sto na koji sede i priupita:
- Kojim poslom?
Žena izvadi neku spravicu, stavi je na sto i krene da priča. Ta spravirca biće da je služila kao prevodilac.
- Mi smo naučnici. Istražujemo stare narode. Verujemo da Vi spadate u narod koji se razmileo po celoj Zemlji i dve planete pored. Kao takvi zaboravili su svoj jezik i poreklo pa je teško odrediti ko još spada u tu grupu.
Verujemo da ste Vi poslednji čovek Vašeg naroda. U krugu od trista kilometara nema nikog. Žao nam je. 

Kako je Škrga postao bog

Bio jednom jedan Škrga. On je izašao iz utrobe univerzuma. Škrga je veoma povezan sa univerzumom. On se nikada nije rodio i samim tim nikada neće moći da umre.
Škrga baš dosta voli da jede. S obzirom da nema digestivni sistem kao smrtnici već mu sva hrana odlazi u univerzum  (za sada u poznatoj nauci i dalje neograničen prostor) on može da jede šta hoće, koliko hoće i kad hoće. Deca u Africi su u stvari gladna jer im je Škrga pojeo hranu.
On je vrlo kreativan momak te voli da eksperimentiše sa hranom. Njemu neće biti problem da jede džuveč tvoje sestre i apsolutno obožava piletinu sa ananasom i svinjetinu sa breskvom.
Škrga je jednom tako pojeo Boga jer je mislio da će se super slagati sa urnebes salatom. Taj bog je za različite ljude imao različita imena: Bog, Alah, Buda, Tito, Svarog, Odin, Demijurg, Hendrix... i Škrga ga je pojeo. Tako je on postao novi vrhovni bog.
Upavši u seljački stond, tj. sada proces upijanja vrhovne moći, skontao je da je svalio svu odgovornost ovog sveta poznatoga na sebe. Rešio je da se opere tako što će napisati Škrginu Bibliju. Ova sveta knjiga dostupna je samo onim smrtnicima koji istinski veruju u ovu priču.
Škrga vam je poklonio slobodu da i dalje možete da verujete u svoje male kreativne bogove jer ne želi da se eksponira. Jedino što mu je bitno da znate je da su vaši bogovi previše kiseli i teški za varenje.

Taj dan kada više nisi imao šta da kažeš

Taj dan kada više nisi imao šta da kažeš nije imao vreme. Nije imao atmosferu uopšte. Možda je i negde bilo oblačka ili kiše, sunca, snega ili čega već ali to tebi nije bilo bitno. Vremena ima u svakom trenutku i čemu bilo kakva pažnja posvećena njemu?
Taj dan kada si ti prestao da pričaš učinio je nešto baš veliko jer svi ljudi pričaju svaki dan. Ne dešava se da svaki čovek svaki dan prestane da priča.
Nije bilo moguće da si jednostvano presušio sa temama jer u svakom trenutku svakog čoveka postoji baš svakakvih tema o kojima bi mogao da priča sa svakojakim ljudima pa čak i sa sobom.

Tog dana kada si se čvrsto odlučio da prestaneš, nije bilo ni gladi, ni hrane, politike, novca, mira i nemira u svetu. Ništa se nije odnosilo na tebe i ništa te nije doticalo.
Tom danu, kobnom po tvoje reči, mogu da se zahvale svi oni koje bi te tvoje reči povredile i da preziru oni koji tvoje reči rado iščekuju.
Taj dan kada više nisi imao šta da kažeš desilo se nešto što te je ućutalo zauvek. Šta je to bilo? Da li smeš da podeliš?

Šta ćemo sad da radimo?

-Šta ćemo sad da radimo? -Upitao je zeleni univers.
-Šta želiš da radimo mladi dečače?- Odgovorio je narandžasti univers.
-Ne znam. - Premišljao se mladi univers.
-Šta si oduvek želeo da uradiš?
-Želeo sam da skačem padobranom.
-To sad nećemo moći. Imaš li šta drugo u planu? Sada možeš da uradiš šta god poželiš! -podsećao ga je narandžasti univers.
-Oduvek sam hteo da probam onaj šareni kolač u onoj poslastičarnici. -Stidljivo je predložio zeleni univers.
Mlađi zeleni i stariji narandžasti univers  otišli su do poslastičarnice. Narandžasti je razbio izlog i zeleni je zahvalno pojeo svoj prvi šareni kolač. Drugim i trećim je već probio led. Pojeo je deset kolača.
-Šta ćemo sad da radimo?- upitao je zeleni kada je kada je smazao poslednji zalogaj.
-Šta ti se sad radi? - odgovorio je narandžasti.
-Oduvek sam hteo da obiđem skupštinu, da vidim gde su se donosili ti "zakoni".  Hoću da saznam više o tome.-  Zeleni univers je konačno razumeo da stvarno ima svu slobodu ovog sveta.
-To znanje ti sad i nije baš potrebno ali dobro je to što si radoznao.

-Vau! Kakva zgrada! Šteta što je popala. Bila je baš lepa. - Govorio je oduševljeno momak razgledajući ruglo nekad prelepe tvorevine.
-Baš i nije neka šteta. Tu se pravio zakon, a zakon je bio strašna stvar. Zakon je sprečavao napredak civilizacije i sprečavao ljude, naše pretke, da razmišljaju zarad interesa nekolicine ljudi koja se zvala "vlast". Vidiš kako je nekada lepo izgledala ova zgrada. Usput si viđao kuće koje baš i nisu bile lepe. Šta ti to govori? Da je ta vlast  mogla sebi  da obezbedi više lepih stvari. Vidiš, ti si poželeo kolač, mi smo otišli i uzeli ga. Da i dalje postoji ta vlast, mi bi smo morali da se uzdamo u volju te vlasti kako bi ti mogao da jedeš kolač. Naši preci koji nisu bili taj mali broj ljudi morali su da rade posao koji ne vole i to stalno, u određeno vreme kako bi dobijala taj neki "novac" bez koga nisi bio ništa ma kolko ti bio dobar.  Slobodna volja je bio luksuz i to pitanje koje stalno postavljaš bilo je izuzezno skupo. Tada se verovalo da je sistem najbolje rešenje za napredak civilizacije. Mislilo se da je običan čovek dovoljno glup da ne može da preživi ako mu neko stalno ne govori šta da radi. To je bilo delimično istina. Danas nas ima mnogo manje nego što je bilo ljudi. Kada je sistem pao naturalna selekcija je učinila da se samo najpametniji i najsnalažljiviji razmnože. - govorio mu je narandžasti dok su se šetali kroz zgradu.
-Kakva je ovo prostorija? - Zeleni je ragledao skupštinsku salu.
-E baš ovde su donosili zakon. Ovde su ti sedeli jako bitni ljudi koji su vodili sve bitne ljude koji su sedeli ovde. To je piramida vlasti- hijerarhija. Na što je višoj poziciji bio čovek, imao je veću moć i smeo je da bude veći bezobraznik od ovog ispod. Nekada je jedini vid slobode bio bezobrazluk.
-Ne sviđa mi se ovo mesto. -rekao je zeleni univers mršteći se.
-Šta ćemo sad da radimo? - upitao ga je smeškajući se narandžasti univers.
-Hoću da vidim kako napreduje hrana koju smo zasadili. - odlučno je odgovorio zeleni univers.

Random priča 48

Bio jednom jedan mladić. Mladić je spadao u onih 90% mladih nezaposlenih od 18-30 godina. Sasvim je očigledno u kojoj je zemlji živeo. Toj mladoj osobi je dokurčilo da visi na Birou kao i svi ostali isti kao on. Rešio je da stvar preuzme u svoje ruke...
Od novca koje je zaradio osnovao je firmu. Bio je vredan. Brzo je napredovao. Zaposlio je još dosta istih kao što je on bio. Osnovao je porodicu i uspeo da obezbedi svojim klincima normalno detinjstvo.
Vidite, lako je. Samo treba da se krene.
Kako je zaradio taj početni kapital? Recimo da bi tog mafijaša sve jedno neko roknuo.

Random priča 23

Bilo jednom jedno pleme. To je bilo ono vreme kada se živelo u skladu s prirodom. Grejalo se na kosti dinosaurusa, a kablovska se plaćala u zrnima soli.  To pleme je bilo malo zaostalo pa su i dalje jurcali za divljim slaninariusom reksom i već izumrelim kobasicarijumom srpskom. Ovo pleme je više preferiralo  kobasicarijum srps jer je bio lakši za uhvatiti i bila je više pikantniji od ostalih kobasicarijuma. Razume se da je to pleme imalo nekog svog vođu plemena koji je usput bio i bog. Taj bog je imao svoju redovnu dnevnu rutinu i niko ga nije ometao. Redovno se u suton penjao na vrh najviših drveta kako bi posmatrao...
Bilo jednom jedno pleme. To je bilo isto ono vreme u kojem je bilo i predhodno pleme. Bili su napredniji pa su se uveliko bavili poljoprivredom. Najviše su sadili šargarepus kupus.  Oni su imali boginju. Ona se svakog dana u suton penjala na vrh litice kako bi posmatrala...
Njiho dvoje su verovali jedno za drugo da su bogovi. Ništa nisu rekli svome plemenu kako ne bi izgubili status.

Priča o jednom čoveku

Bio jednom jedan čovek. On je radio ono što upravo ti radiš. Krao je Bogu dane. Ništa ga, ama' baš, nije zanimalo. Bio je užasno lenj. Jer, zašto bio radio bilo šta kad ne mora?  Nije imao volju za životom jer on nije birao da li želi da ga ima.
Najgore što se desilo tom čoveku jeste što je ostareo. Živeo je u paučini satkanoj od dosade. Odavno je izgubio opis koji mu je majka priroda dala od mahovine koja je srasla s njim.  Njegovo jedino osećanje bilo je kajanje. Nije mogao ništa da preduzme sad, jer kada je krenuo da pušta korenje, nije ništa preduzeo da se pokrene. Užasno se kajao u svakom trenutku zbog svake šanse koju je propustio. To kajanje ga je kljucalo dok nije probilo lobanju i oštetilo mu mozak. Lekari nisu bili sigurni da li je umro od dosade ili kajanja.