Poslednji pod šljivom

U nekom brdovitom mestu negde u srcu nečega živeo je jedan mladić. On je možda nekad imao porodicu, no kako je vreme bacilo veo svoje surovosti na njih, ostao je samo on na tom imanju. Nije da je taj mladić, ajde recimo Žika da se zove, nije kao da je Žika bio baš potpuno usamljen. Imao je on par ovaca, par paščadi, par koza nešto perija i jednu mačku. Žika je imao i jednog komšiju koji bi kada na vreme pozavršava sve svoje poslove, svratio na po jednu ljutu. Žika je pravio dobru šljivku. To znanje, trošna kućica, nešto zemlje, pecara i to malo živine bilo je sve što su mu roditelji ostavili pre nego što su otišli u mesto bez rikverca.
Komšija Milun bio je kvalitetno stariji čovek. Čist vazduh, zdrava hrana, kretanje i opšta bezbriga držala su njega čvrsto podalje od rupe od dva metra. Kada bi oko kuće imao manje posla, imao je dobrih dva sata šetnje do svog najmilijeg i prvog komšije. Žika nije često svraćao kod Miluna jer je u njegovom kraju bilo više kurjaka i medveda pa se plašio da ne potamani sav trud uložen.
Žika na sred svog dvorišta ima jednu veliku šljivu. Bila je dovoljno velika da ispod nje može da napravi sto i par stolica. Tu bi često po lepom vremenu sedeli Milun i Žika kad ne bi nešto drugo radili.

Ostari mladić Žika.
Kad uvide sada stari momak, takozvani čovek Žika da nema komša - Miluna da mu dođe, zabrine se pa sa psima svojim krene na put. Poneo je i sekiru ako zatreba. Na imanju čiča Miluna nađe sedog čoveka kako u krevetu leži u najboljem svom odelu. Gotov kovčeg od hrastovine stajao je naslonjen na zid. U ruci cedulja u kojoj ostavlja sve što ima Žiki.
Sahrani Žika svog druga Miluna uz molitvu.
Ostade sam na ovome svetu Žika. Nikad se nije toliko napio kao to veče.
Samovao je tako narednih godina. Pio je više nego inače. Zapustio je imanje.
S vremena na vreme viđao je kako proleće nešto iznad njega na nebu. No nije se obazirao tolko. I kad bi mario, kome bi imao da kaže?
Nije ga se nije ticalo to što proleće dokle to nešto nije sletelo kod njega u dvorište. Žika uze sekiru, sakri se iza kuće i stane posmatrati. Iz tog sletaćeg nečega izađe jedan muškarac i jedna žena. Govorili su nekim čudnim jezikom koji je Žika jedva razumeo.
- Dobar daan! Ima li koga? - uzviknu žena.
Žika uplašen ali i usamljen posle toliko godina samovanja, ne žele da ispadne loš domaćin, baci sekiru i iziđe.
- Ima, kako nema! Izvol'te! - uskliknu Žika i posadi ovo dvoje ispod šljive gde beše najbolji hlad.
Iznese rakije, slatko, sira i nešto suvog mesa. Dovuče jedan panj za sto na koji sede i priupita:
- Kojim poslom?
Žena izvadi neku spravicu, stavi je na sto i krene da priča. Ta spravirca biće da je služila kao prevodilac.
- Mi smo naučnici. Istražujemo stare narode. Verujemo da Vi spadate u narod koji se razmileo po celoj Zemlji i dve planete pored. Kao takvi zaboravili su svoj jezik i poreklo pa je teško odrediti ko još spada u tu grupu.
Verujemo da ste Vi poslednji čovek Vašeg naroda. U krugu od trista kilometara nema nikog. Žao nam je.