Šta ćemo sad da radimo?

-Šta ćemo sad da radimo? -Upitao je zeleni univers.
-Šta želiš da radimo mladi dečače?- Odgovorio je narandžasti univers.
-Ne znam. - Premišljao se mladi univers.
-Šta si oduvek želeo da uradiš?
-Želeo sam da skačem padobranom.
-To sad nećemo moći. Imaš li šta drugo u planu? Sada možeš da uradiš šta god poželiš! -podsećao ga je narandžasti univers.
-Oduvek sam hteo da probam onaj šareni kolač u onoj poslastičarnici. -Stidljivo je predložio zeleni univers.
Mlađi zeleni i stariji narandžasti univers  otišli su do poslastičarnice. Narandžasti je razbio izlog i zeleni je zahvalno pojeo svoj prvi šareni kolač. Drugim i trećim je već probio led. Pojeo je deset kolača.
-Šta ćemo sad da radimo?- upitao je zeleni kada je kada je smazao poslednji zalogaj.
-Šta ti se sad radi? - odgovorio je narandžasti.
-Oduvek sam hteo da obiđem skupštinu, da vidim gde su se donosili ti "zakoni".  Hoću da saznam više o tome.-  Zeleni univers je konačno razumeo da stvarno ima svu slobodu ovog sveta.
-To znanje ti sad i nije baš potrebno ali dobro je to što si radoznao.

-Vau! Kakva zgrada! Šteta što je popala. Bila je baš lepa. - Govorio je oduševljeno momak razgledajući ruglo nekad prelepe tvorevine.
-Baš i nije neka šteta. Tu se pravio zakon, a zakon je bio strašna stvar. Zakon je sprečavao napredak civilizacije i sprečavao ljude, naše pretke, da razmišljaju zarad interesa nekolicine ljudi koja se zvala "vlast". Vidiš kako je nekada lepo izgledala ova zgrada. Usput si viđao kuće koje baš i nisu bile lepe. Šta ti to govori? Da je ta vlast  mogla sebi  da obezbedi više lepih stvari. Vidiš, ti si poželeo kolač, mi smo otišli i uzeli ga. Da i dalje postoji ta vlast, mi bi smo morali da se uzdamo u volju te vlasti kako bi ti mogao da jedeš kolač. Naši preci koji nisu bili taj mali broj ljudi morali su da rade posao koji ne vole i to stalno, u određeno vreme kako bi dobijala taj neki "novac" bez koga nisi bio ništa ma kolko ti bio dobar.  Slobodna volja je bio luksuz i to pitanje koje stalno postavljaš bilo je izuzezno skupo. Tada se verovalo da je sistem najbolje rešenje za napredak civilizacije. Mislilo se da je običan čovek dovoljno glup da ne može da preživi ako mu neko stalno ne govori šta da radi. To je bilo delimično istina. Danas nas ima mnogo manje nego što je bilo ljudi. Kada je sistem pao naturalna selekcija je učinila da se samo najpametniji i najsnalažljiviji razmnože. - govorio mu je narandžasti dok su se šetali kroz zgradu.
-Kakva je ovo prostorija? - Zeleni je ragledao skupštinsku salu.
-E baš ovde su donosili zakon. Ovde su ti sedeli jako bitni ljudi koji su vodili sve bitne ljude koji su sedeli ovde. To je piramida vlasti- hijerarhija. Na što je višoj poziciji bio čovek, imao je veću moć i smeo je da bude veći bezobraznik od ovog ispod. Nekada je jedini vid slobode bio bezobrazluk.
-Ne sviđa mi se ovo mesto. -rekao je zeleni univers mršteći se.
-Šta ćemo sad da radimo? - upitao ga je smeškajući se narandžasti univers.
-Hoću da vidim kako napreduje hrana koju smo zasadili. - odlučno je odgovorio zeleni univers.