Veče, leto te i te godine.
Boem se vraćao iz te i te kafane nakon fajronta, svom usamljeničkom životu, svome stanu na periferiji grada. Išavši tako prolazio je kroz šumovit deo koji ga je uvek inspirisao. Šuma je imala put i na putu su išla kola, evo, baš sad, neka besna. Stala su. Otvaraju se vrata. Pucanj, ispada silueta nečeg ženskog. Svedok! Metak kroz pljosku. Nema ga. Do pre sekundu kolko da je mogao da poleti.
Kroz taj put retko ko prolazi. Nekako se ne isplati ići njime, a i ne vodi nigde bitno.
Naša tela su varili crvi. Polako su postajali zemlja. Iz lobanje je ispala mrva nečega. Zarila se u zemlju. Pustila koren. Hranila se se svojim starim telom, gradila ga u svoje novo. Dignula se iz zemlje. Jedna grana i jedan list - postala je svesno sebe. 'Ja sam drvo.' Razmišljala je. Sporo je razmišljala. Druga, treća grana - dvadeset listova - smislio je sebi ime. Pedeset grana- rešio je neke misterije filozofije, našao je smisao života. Džaba! Nema s kim da ga podeli. Kako da komunicira? Kako drveće komunicira?
Osetio je vrhom korena koren koji nije njegov. Forsirao ga je da poraste, da se poveže sa tim drugim. Upoznali su se. Zavoleli se. Počeli da daju plodove. Mogli su razmenjivati bilo kakve misli. I više nisu bili usamljeni. Sve je bilo lepo i svi su bili srećni dok neko nije kupio šumu i započeo masovni pokolj. Nikada u životu nije bio tužniji, a ni besniji nego kad su isekli njegovo drvo. Njega su isekli ubrzo nakon. Nije znao šta ga je više bolelo. Odvezli su ga u fabriku. Isekli na komadiće. Od one mrvice koja je ispala iz lobanje mrtvog čoveka napravljena je olovka. Nije mnogo sedela u radnji. Kupio ju je jedan boem.
Boem se vraćao iz te i te kafane nakon fajronta, svom usamljeničkom životu, svome stanu na periferiji grada. Išavši tako prolazio je kroz šumovit deo koji ga je uvek inspirisao. Šuma je imala put i na putu su išla kola, evo, baš sad, neka besna. Stala su. Otvaraju se vrata. Pucanj, ispada silueta nečeg ženskog. Svedok! Metak kroz pljosku. Nema ga. Do pre sekundu kolko da je mogao da poleti.
Kroz taj put retko ko prolazi. Nekako se ne isplati ići njime, a i ne vodi nigde bitno.
Naša tela su varili crvi. Polako su postajali zemlja. Iz lobanje je ispala mrva nečega. Zarila se u zemlju. Pustila koren. Hranila se se svojim starim telom, gradila ga u svoje novo. Dignula se iz zemlje. Jedna grana i jedan list - postala je svesno sebe. 'Ja sam drvo.' Razmišljala je. Sporo je razmišljala. Druga, treća grana - dvadeset listova - smislio je sebi ime. Pedeset grana- rešio je neke misterije filozofije, našao je smisao života. Džaba! Nema s kim da ga podeli. Kako da komunicira? Kako drveće komunicira?
Нема коментара:
Постави коментар