Kokoška koja je htela da pronađe lek protiv raka

              Bilo jedom jedno oplođeno jeje. Ono se trenutno nalazilo u inkubatoru za grejanje jaja. Posle nekoliko nedelja runda koja se zvala 6253 počela je da se izleže. Tu je i naša koka prvi put videla svetlost farme. Ona se izlegla među prvima. Oko nje su bili njena braća i sestre. Bili su uzbuđeni što su konačno napolje. Kada su se skoro svi izlegli, naišli su neki ljudi u belim mantilima i odvajali braću od sestara i zdravih od nezdravih. Ostalim pilićima nije bilo jasno te su počele da kruže glasine o tome kako su ovi koji su bili izabrani ustvari imali tešku bolest za koju ljudi još nisu našli lek. Od tok trenutka kada je to naša koka saznala, znala je čime će da se bavi u životu. Ubrzo su žensku i zdravu pilad premestili u neku toplu i meku prostoriju punu sena. Redovno su ima davali hranu i bilo im je lepo. Bilo je lepo svima osim našoj koki. Ona je znala da su njena braća bolesna i htela je da nađe lek. Non stop se koprcala, raspitivala, govorila o tome kako su njihova braća u problemu i kako treba da im pomogne. Druge koke su joj govorile da sedi na mesto i nosi jaja jer zato je stvorena. Naša koka im nije verovala, znala je da može više. Što je više starila to su joj više i više ukljucavali u glavu kako je tu da nosi jaja, i da zato dobija hranu, i da zato preživljava. Ona im je sve više i više verovala, ali nikada nije odustala od svoje volje da spase braću. Pokušala je da pokupi što više podataka o tim bolestima, pokušala je da razume ljude šta pričaju. Učila je ljudski jezik tako da ne bi morala da veruje u glasine. Što je više razumela ljudski to ih sve viš plašila i htela je da pobegne odatle ma kolko joj lepo bilo. Jednom je i uspela. Pobegla je kroz vrata neprimećeno, kao kakav nindža. Pobegla je dovoljno daleko da vidi klanicu. Tu je videla kako mlade i nezdrave piliće melju. Kako njene koke kolju. Čula je zastrašujuće krike i mnogo prolivene krvi. Pošizela je. Zaklali su je. Prijatno!